Niky

Potaklo me da napisem nesto na temu sebicnosti,svako ko ima dete ponekad se zapita dali je sebican ako ne zeli negde ici gde zeli se igrati njegovo dete. Neki od nas vaspitavaju svoju decu "zrtvovati sebe"za dobro bit deteta ali dali je to stvarno tako...

Ja sam vaspitavana tako ,da su se moji roditelji "zrtvovali za mene",pa u nekom sukobu prebace "mi smo se zrtvovali za tebe i to nam je sad hvala".Koji teret se to detetu stavlja...a sto ste me imali ako ste se morali "zrtvovati za mene" sta sam vam ja tu kriva ko vas je terao.

Pogledajte malo oko sebe,pogledajte roditelje koji su se potpuno zapustili "zrtvovali" za svoju decu.Izgledaju li vam srecni? Mislite li da ce jim deca biti srecna?Mislite li da jim kad tad ne stave nos "zrtvu"koju su zbog njega podneli,kao i meni.

Ovo nikada ne govorite svojoj deci,jer ste jih sami izabrali,prema tome "zrtva"je vas izbor,ne njihov i nemate pravo taj teret stavljati na njihova mala ramena.

Svojoj deci trebamo dati primer,ne zaboravimo moc vlastitog primera.Pustimo deci da budu svoja,da budu srecna,da ostvare svoje snove ne roditeljske.

Zapamtite i to sam i ja shvatila deca nas ne slusaju nego nas gledaju.Slede nase primere.Zato se cesto desava,da pokupimo modele vaspitanja nasih roditelja iako smo se zarekli da mi necemo biti takvi.

Zato je bitno prepoznati,da bismo svome detetu pruzili bolje odsrastanje i detinstvo. 

.