Pusta srpska sela
Gledajuci danasnju emisiju "sasvim priridno"pobudile se u meni emocije.
I ja sam kao mala odlazila babi na selo.To nije bilo urbano selo vec staro planinsko selo,gde se islo po par kilometara u skolu peske,prodavnica daleko;sve daleko sto je licilo na civilizaciju.
Kad si bio mali i jos pre rata u Bosni odlazio kod babe,bilo mi zanimljivo.To su bili skromni ljudi spolja a u unutra jako bogati.Drzali su se tradicije opanci,marame,prsljuci itd,hrana domaca,zivotinje hranile se zdravom hranom.Ljudi dobri,posteni,radni.
Vasputani,da je rad cenjen i dobar.Zemlja donosi kuci hleb,od zemlje se i zivelo.Zato su i ziveli pojedini dugo,daleko od stresa i zagadjenja.Selo je imalo dusu i prirodu. Pogodno za starije ljude i one koji vole prirodu a imaju penziju.Nazalost za mlade nije bilo buducnosti pa su zato i napustili.
I tako gledam ja emisiju i kaze Jova dolaziti cu a jos jer selo ima dusu. Nego se zabrinuo koga ce zateci posto je ostalo jos malo ljudi.I setih se znam kako je to bila sam svedok,kad su odlazili oni stariji ljudi koji su jos bilo.
Tako je pre skoro tri godine umrla i moja baka,i pre neki dan strina od calta i selo je sa njom umrlo.Zalostno,nema vise onih dobrih ljudi,ostaju samo uspomne i zahvala sto sam imala upoznati,tako dobre ljude.Bez obzira sto sam se ja u pubertetu svog porekla stidela sad znam,da sam imala bogastvo koje nisam primecivala.Bogastvo koje se nemeri novcem vec toplinom i ljubavlju.
02/14,2016, at 21:59
Visit laika
I največi religiozni hramovi u hriščanskom svetu poput Hagija Sofije,Vatikana...sagrađeni su kako u istočnom tako i zapadnom svetu na mestima največih gradova.Dali su oni samo sledili put vernika ili kako se pre čini otvarali put urbanizaciji čoveka možda i jeste sudbonosno povezano sa "Sodomom i Gomorom".
Mi svakako danas odmičemo od naših duhovnih korena ne samo hriščanstva več i humanizma.Pošto smo ˇubili Boga",ovekovečili natčoveka a sada razmišljamo šta sa njime u izgubljenosti vlastitih veličina, selo je prirodni antipod tog sveta.
Možda je zato onaj ruski film, koji govori o "leviatanu" uzeo kosti velikog kita na obalama Belog mora kao sinonim propadanja ne samo naših srpskih i ruskih sela več i naše zajedničke vere.
Selo je ipak bilo jedina spona iskonskog čoveka sa moralno etičkom širinom života, koju danas grad svojim monetarnim karierizmom zaboravlja.
U njemu živi "leviatan" koji proždire sve one želje provincijalnih seoskih misli. On je poput "američkog sna", koji je pola veka gutao milijone zaluđenih doseljenika, koji su do kraja svog života verovali u taj san, koji se eto danas ispred njihovih potomaka rasparčava pored živog tela u jazbinu velikih i tužnih životnih priča.Isti tužni put sledi i Srbija...