Niky

Ovo sve pocinje u detinstvu.Ako su vam govorili ti nista neznas,najgori si,neumes ti to onda imamo problem sa posvestno podcenjivanjem sebe. Druge vidimo u "iluziji"da su bolji od nas,da umeju bolje od nas, da su samo bolji sto su drugi itd.Zivimo u iluziji da je neko bolji od nas,zasluzuje bolje od nas. 

Kako se ponasamo,mi se svom silom trudimo prikriti svoje nedostatke i ulazemo trud biti perfekcionist.

Pokusavamo biti"idealni",vredni,tacni...ustvari pokusavamo biti sve ono sto su nas nekada kritikovali,jer smo uvereni u "iluziju"da cemo jedino tako biti prihvaceni ili dobri,uspesni itd.

Ko nas je to uverio nas EGO....moras biti takav i takav,jer ti nevredis a da bi vredeo moras postupati tako.

Kada jednom shvatimo iluziju,shvatimo da ni ti koje smo mislli zapravo nisu bolji od nas,nastaje sok...a kakav bi trebao onda biti...zbunjen osecaj...bas onakav kakvi smo,jer smo vredni sami po sebi.

Proces koji traje kad shvatimo ko nas je uverio, sta nas je ego pretvorio,prihvatimo sebe onakvim kakvim jesmo sa smo najbolji je oslobodjenje. 

Ovo.kad postignete,postigli ste ljubav prema sebi i prema drugima. Suosecanje nije sazaljevanje,blago meni sto nisam na njegovom mestu.

Suosecanje je nesto dublje,to je onaj osecaj kafa znamo kako je drugoj osobi,nedozivljavati "sazaljevanje",nego znajuci da necija dusa pati i da vasa dusa razume kroz sta druga dusa prolazi. Ovde nema osudjivanje ovde je razumevanje.

Suosecajna osoba zna da svako od nas zeli biti sretan i da su prepreke na tom putu. I da smo vredni ljubavi bas onakvi kakvi jesmo,"neuspesni".

Suosecanje povezuje ljude,zna da svaka dusa moze da dozi ovu zemaljsku bol.A u tom momentu boli treba razumevanje i podrsku.