Niky

Osecaj usamljenosti nije redak slucaj u nasem drustvu. I ja spadam.medju onim usamljenima i bez razumevanja okoline.

Pitala sam se zasto je to tako,kad bi moglo biti jako jednostavno.Samo otvoriti srce,dusu i osetiti sve radosti zivota i drugih ljudi u okruzenju.

Jos uvek smo u partrihalnom vaspitanju,oseti se njegov uticaj...naravno,da se u vecim sredinama manje oseti nego u manjima. Partrihalno vaspitanje zvuci lepo, ALI ima dosta ogranicenja,gde se gubi sloboda.

Onome ko odgovara ziveti po pravilima i da su stariji upravu,da treba postovati tradiciju ok,ako je vama ok.Ako neosecate ljutnju,krivnju,mrznju sto je tako vama onda godi

Govorim onima kojima ne godi ziveti po "pravilima"oni nailaze na nerazumevanje sa strane okoline i na usamljenost.

Moje duboko ja,se neslaze sa pojedinim ogranicenjima koje se namecu.Nemogu se ja sloziti,da je muskarac glava kuce,da treba da slusam starije od sebe bez obzira dali ja mislila tako, nemogu ja slusati svekrvu kao da mi je majka,mogu je postovati i ona mene,nemogu samo ja cuvati dete jer sam zensko,nemogu ja biti samo kuci dok.muskarac moze da seta okolo itd ima toga dosta.Kakva bi trebala biti kao cerka,snaja,zena itd...

Naravno,da ja nemogu da se druzim sa ljudima koji su tako vaspitani i misle da tako treba biti.Nismo na istoj duzini.

Po meni nepostoji razlike izmedju muskarca i zene.Ne postoji da je sin vredniji od cerke,ne postoji da mora zena uzeti muzevo prezime,ne postoji da treba samo ona da kuva i brine za decu,ne postoji da postujem onog ko mene ne postuje itd.

Ne zelim reci da sam upravu,zelim reci biram slobodu.