Niky

U nasem drustvu su jasno postavljena pravila,ponasanja,vremena za vazne odluke itd. Ako neko odskace ili odstupa od drustvenog okvira njega nazivaju "cudnim".

Ljudi koji nerazumeju da smo mi razliciti sto se tice pogleda i zelja na zivot ovo ne razumeju.Sto je manja sredina manje je razumevanja do "cudnih"ljudi...

I tako ja sedim sa jednom drugaricom sa kojom nisam cesto u kontaktu,vidjamo se jako retko...i kod nje primetim kako,joj smetaju "beskucnici"barem tako izgledaju....celo vreme se osvrce na kafic koji lici na birtiju,kako se oni ponasaju kako su cudni,da jih se plasi u prolazu....i sad ja pogledam na ono drustvance,ja sam videla vesele ljude koji sa picem lece svoju tugu...nisam.pridonosila puno paznje.Dok je ona sve vise primecivala ljude neobicnog ponasanja....

I sad prolazi jedna devojka sa deckom gde se drze za ruke u plavoj haljini...kaze meni ona pogledaj ovu svi se okrecu za njom,ima samopouzdanja.Rekoh kojom?I videla sam samo ledja...meni devojka po hodu nimalo nije delovala da ima samopuzdanja.Rekoh znas sta sam ja shvatila...da nije samopuzdanje ono sto je na oko vec iznutra.Vecinom se radi o laznim maskama...debelo me pogledala...dali bi ta ista devojka se usudila doci u masu ljudi nedoterana?E tu se vidi samopuzdanje,dali sebe prihvaca kakva jeste.

I tako pricamo mi....kaze ona meni secam se ja tebe kad si bila sama,bilo mi cudno lepa sama...rekoh,nisam pristajala na sve,radije sam birala biti sama nego bilo skim....osim toga meni je super bilo samoj,nije sreca do muskarca.Kad mi je dosadilo onda sam i nasla.

 Ako se ne ponasamo u okviru drustva mi smo cudni....kad bi svako na nekog gledao kao na individualistu ne bi.mu izgledao cudan.

I ja sam covek,i mogu da komentarisem stvari iz svog ugla...ali sam svestna da svakome ne odgovara onako kako ja razmisljam.Nemoze niko od nas samih znati sta je najbolje za nas,zato je tako vazno slusati sebe a ne druge sta misle o vama ili sta bi bilo najbolje za vas.... 

Evo pre neki dan je bilo na vestima kako je jedan decko iz Melburna obradovao svoju devojku,tako da je na njezinu poruku odgovorio dolazim u Dubrovnik uzeo bukvalno.I sve snimio kako je putovao i naravno obradovao ju sa svojim dolaskom.

Sad neko ce reci mladost ludost...ali ako je nekome zaista stalo do nas on je spreman i na "ludosti" tad nema razuma vodi samo srce.

Ta prica me podseca i na nasu,slicno je bilo....samo dosta manje kilometara ali jak gest.

Kako mi je um bio sokiran,ja prvo nisam ni videla cak ni osetila da je to ucinio za mene vec,koju hrabrost ima.Doci u nepoznatu drzavu i grad zbog nekoga...wow koja hrabrost...tek kasnije,kad su prosli meseci poznanstva osetila sam da je ucinio za mene. I kad sam zelela,da ga inpresioniram glavnim gradom nisam osetila da ga interesuje vec da je samnom bilo gde...

Ja za sebe nemogu reci da sam takav tip,previse mi razum radi,da bi takvo nesto ucinila....ali treba verovati srcu i onom osecaju koji nas vodi.Razum ima programe koje smo se naucili tokom zivota. Srce najbolje zna sta je najbolje za nas...

Sad neko ce reci slusao sam srce ali sam se oprzio...dali je to stvarno tako?!Mozda nismo slusali onaj tihi glasic koji nam je saputo,stani nije za tebe,netrudi se vise...dok jednostavno nismo dosli do tog zakljucka.

Zelim reci,da kad je nekome stvarno stalo do nas tu nepostoje reci vec dela...sa delima se pokazuje ljubav. 

Kazu i verujem da je tako,da je nase detinstvo jedno od najlepsih perioda u zivotu.Tek kad odrastemo ovo shvatimo.

Zasto je najlepse?jer je bezbrizno,nemamo briga za buducnost,zivimo u trenutku.To je sustina nase prirode ali brzo zaboravimo jer smo pod uticajem okoline gde rastemo.

Zasto ovo pisem...jer na nekim mestima osecam mir,tada sam povezaba sa bogom.U tom trenutku sam prisutna u tom danom trenutku o nicemu drugome ne razmisljam.

I kako imamo podsvest ona registruje secanje na detinstvo gde sam provodila najlepse dane.To mi se desava kada sam na selu,sav taj miris zemlje,trave,lisca u meni budi snazne emocije i mir u dusi;za tren se vratim u detinstvo gde sam provodila vreme sa babom.Gde god je neka priroda,manje mesto,srdacni ljudi osetim taj mir ....prosle nedelje sam to dozivela i na groblju,mir i tisina,okruzen prirodom...vratilo me na groblje gde du moji preci.Tako podsvest registruje i vrati nas u ono bezbrizno stanje uma.

Neki kazu da su oko financija najvece svadje u braku?Da cak dolazi do raspada...zasto?

Kada bolje pogledamo i muz i zena nose svoje financijske zapise iz svoje porodice koje su preneli u svoju porodicu.

Sad svako od njih gleda na financije drugacije...neko kao slobodu uzitak a neko kao sigurnost i stedljivost.

E sad to su samo preneseni zapisi....kad su dvoje razumni kako brak zalaze mogu da rese ovaj problem,tako da pokusaju da razumeju jedno drugog i da zajedno prirede svoj financijski temelj.

Ja sam za svoju zemlju uvek govorila kako su ljudi zatvoreni. A kod nas u Srbiji otvoreni....sve dok nisam shvatila u cemu je fora.

Ja sam bila zatvorena do ljudi gde zivim a atvorenija i opustenija do ljudi u Srbiji,jer mi uvek privlacimo onakvi kakvi smo mi.

I danas svakodnevno svedocim prilazenju nepoznatih ljudi,sto mi se ranije nije desavalo.

Ako vam deluju ljudi zatvoreni,zapravo smo.mi zatvoreni.Drugi su ogledalo nas samih. 

Neki kazu,da je psihicko nasilje teze od fizickog?Valjda i jeste ,toliko se spusti samopouzdanje,osecaj krivice,osecaj da niste vredni boljeg...i da ce se jednom promeniti ili cak da je tako zbog vas"sto niste dobri".

Poznajem jednu drugaricu koja se upravo razvodi zbog psihickog nasilja i prevare.Naravno,da je uopste neko usao u nas zivot smo mi sami nesvesno privukli...dobro je kada osoba spozna,da je vreme da se ga resi i da zasluzuje bolje tad krecu promene.

Naravno,nakon traumaticnog braka je najbolje provesti neko vreme sam,da osoba shvati gde su bile "greske"i da zapravo za srecu netreba nikog.Mi da bi bili srecni netrebamo nekog to je iluzija.Partner nam sluzi kao pratilac u zivotu,sa kojim se deli dobro i zlo.Niko nas nece usreciti ako mi sami u sebi ne pronadjemo srecu.

Iluzija je da kad smo zaljubljeni da smo srecni,zato neki nakon faze zaljubljenosti dozive razocarenje,hormon u toku zaljubljenosti ima ruzicaste naocale Mi smo se zapravo zaljubili u iluziju nekoga....kad to prodje sledi ljubav ili razocarenje,zavisi od nas sta podrazumevamo nesvesno sta je ljubav.

Gde kupimo model o ljubavi,mogu biti nasi roditelji,filmovi,okruzenje...i takvu sliku stvaramo sta je ljubav.Ali na srecu imamo unutarnji glas koji tiho sapuce samo ovisi o nama dali ga uvek cujemo...i to se vezba. 

Film Tesna Koza,jako lepo prikazuje zivot postenog coveka koji se po najvise zalaze za dobrobit preduzeca a ne za sebe. Nikako da napreduje uvek je mladji referent.

Kad dolazi kuci nailazi na nerazumevanje i sopstveno nezadovoljstvo koje prenosi na njih.

Igra sportsku prognozu kako bi jadan zaradio dobijo koji dinar vise.Jer u porodici su najbitnije pare...niko nikog nerazume,svi istresavaju sopstveno nezadovoljstvo.

Jako lepo prikazan zivot jednog postenog i radnog coveka!Pita se dali postoji pravda....ja se zrtvujem i zelim nagradu.Zrtva nikad ne donosi nagradu vec frustraciju. 

Dali sebe ikad zapitamo zasto nemamo novca?Obicno posumljamo na nesto iz vana...nije dobar posao,sve skupo, nisam.imala srece,itd

Nikad se ne zapitamo odakle nam model upravljajanja novcem...Kada pomislite na svoje roditelje,dali su po vama znali da upravljaju novcem,dali ste bili ljuti na njih sto su previse stedeli,dali ste osecali bes kada se radilo u novcu...sve to sto smo videli,doziveli kao deca je u nama...sav taj bes,strah,prema novcu...

Znate onu pricu...kada vas neko upita zasto tako pravis palacinke,pa tako je pravila moja mama,pitate namu a zasto pravis takve palacinke,tako je pravila baba...i baba kaze,npr jer nisam imala tiganj..

I sad isti mi imamo toliku zelju da budemo drugaciji od roditelja sto je i ok...ali onaj bes i strah za novcem je ostao..imamo sad novac ali nije nam doneo srecu,jer ostao je onaj bes i strah prema novcu koji nas upravlja...

Psiha je cudo...koliko je jaka podsvest,ako neosvetimo modele nasih roditelja,mozemo postati isti ili biti nesrecni sa hrpu novaca.

Osvestiti znaci razumeti..reci razumem,zasto su bili takvi,oprastam jim...ali ja cu drugacije.Nije lako ovo,treba vremena ali nije ni nemoguce izleciti sve odpore koje nosimo prema novcu koje smo nesvesno pokupili od roditelja.

Jako bitno promotriti sta radim isto kao.moj tata ili mama,sta sam jim zamerao...dali zivim isto ili zivim drugacije ali nisam srecan i zasto...osvestiti i krenuti u novi put... 

Ono sto sam.ja primetila kod siromasnog sloja ljudi je,da imaju osecaj nepravde u zivotu.Vaspitani su da mogu uspeti sa postenim zalaganjem,cvrstim radom...ako nema rezultata osecaju krivicu.

Druga stvar kod siromasnog sloja je,da veruju da je zivot surov i tezak.Da treba se namuciti teskim radom kako bi se uspelo.

Siromasni sloj ljudi je ubedjen da nije vredan lepih stvari,da za njih nisu "luksuzne"stvari vec da treba da bude skroman.Jer jedino covek koji ima "realne i osnovne"zelje moze biti srecan.

Bogat covek,ne misli da je nesto nemoguce i da nije dostojan necega.

Bogat covek zna da je lepo imati novac,netreba da radi tezak fizicki posao kako bi imao.

Bogat covek uvek razmislja o cilju,a ne o preprekama.

Zelim reci,da sam shvatila da je neko siromasan jer "zeli"da bude siromasan.Sve je u glavi...kad prestanemo da igramo igru zrtve,krece preokret...do tad ljutnja i nepravda. 

Juce sam upoznala jednu medicinsku sestru koja je u penziji,radila je na odelenju uvo grlo i nos.

Pre mesec dana je pala iz voza kad je izlazila i povredila kuk.Bila je na operaciji,sad se oporavlja.

Kaze ona meni "Tek sad znam kako je na drugoj strani,koliko treba nekom da se pomogne.Ja sam svoj posao obavljala rutinski"

Netreba se uzivljavati u neciji "problem"ali ga treba posmatrati na ljudskom nivoju,pomoci mu jer to pacient i trazi. 

Posto cu biti prevodilac na jednom vencanju dobila sam papir sta treba da prevedem...svi oni koji smo vec u braku ili oni koji ulaze u brak,da se priste sta BRAK zalaze

1. U braku su bracni drugovi jednakopravni...dali je u vasem braku tako?Dali se ne dele poslovi na musko/zenski?Dali muskarac vise vredi od zene...?!

2. Bracni drugovi su duzni medjusobno postovati se, imati poverenja i pomagati....sve je lepo kad je lepo a kad je lose onda se vidi koliko jedno drugog postuju,cene,spremni su da razumeju i pomognu..

3.Bracni drugovi slobodno raspolazu o rodjenju deteta i imaju jednako pravo i duznosti....dete je od oba roditelja,oba roditelja imaju pravo na njega ne samo jedan.

4.Svaki bracni drug ima pravo na odluku posla in zanata....pravo na sopstveni izbor posla,nema primoranja ili cak negiranja.

5. Mesto prebivanja bracni drugovi se dogovaraju sami.

6. O zajednickim interesima donose odluke sporazumno...ne odlucuje jedan sam vec oboje,sa dogovorom.

7. Za prezivljavanje porodice,zajedno pridonose prema svojim mogucnostima.Nema ja sam dao vise drugi manje,svako daje prema svojoj mogucnosti.

8.Bracni drug koji nema sredstava za zivot,bez svoje krivice nezaposlen ili nesposoban za rad, ima pravo da ga drugi bracni drug prezivljava,koliko je u njegovoj moci.

Ovo zaleza bracni zakon...koliko se drzimo,svako moze da odgovori u sebi...za one koji tek ulaze u brak,dobro je ovo procitati i promotriti.Ne drzanje ovih nacela i dovodi do razvoda braka.

Kad se udajemo ili zenimo mi smo u zanosu od zaljubljenosti i maticar nam brzo procita i mi sve pristajemo;ali ponekad u praksi drzati se ovih 8 nacela nije uvek lako.

Svima koji uskoro sklapate bracnu zajednicu,zelim da se drzite svih 8 nacela i bicete u srecnom i dugom braku. 

Kako najbolje znati dali nekoga volimo?Prosla faza zaljubljenosti,koja obicno traje 2 godine.Nastaje faza ljubavi...sad bi trebali skinuti ruzicaste naocare i videti voljenu osobu u punom svetlu.

E sad niko nije savrsen to svi znamo ali u praksi tezimo ka savrsenstvu.Mi bismo,da je neko po nasoj meri...ili kao sto je bio u pocetku...

Mi zapravo,volimo nekog kad prihvacamo njegove mane.Kad nepokusavamo voljenu osobu da menjamo.Tad se radi o pravoj ljubavi.

Ako pokusavamo,da menjamo onda ga neprihvacamo onakav kakav on jeste.Mi ga nevolimo takvog...nego da bude po nasoj meri.

Zene su obicno sklone;da kazu a ja sam se promenila a ob nije...to ispada kao da zali sto se promenila,i da je ocekivala da ce i on.Nastaje konflikt...guranje pod tepih i tako u krug...oboje krive jednog drugog,igraju na kartu zrtve.Tu nema ljubavi...

Kako sad imati ljubav....koliko dajemo toliko primamo,ali ne bez kalkulacije vec od srca,sve se to oseti.Treba postovati sebe,da bi nas neko postovao.Treba voleti sebe da bi nas neko voleo.Treba biti onakav kakav zeli da je drugi do njega;od srca ne kalkulacijski.Treba biti srecan i kad je sam.Neko nas nece usreciti ako mi sami sa sobom nismo srecni....itd.

Najbolji test je,kad prihvatimo mane...onda znamo da nam je stvarno stalo do nekog. 

Uvek se zapitam....dali.mi u drugima vidimo ono sto bismo mi voleli?Dali vidimo iluziju necega....ja nekad kada stanem i posmatram ljude oko sebe deluju.mi kao da oni nemaju problema u zivotu...iako imaju da ume da nose,da se ne brinu oko toga.Tako barem ja vidim...pa se zapitam dali je to realno ili samo moja zelja,kako bi covek trebao sa izgleda.

Naravno mi se vidjamo,prolazimo pored drugih...niko nezna sta mi nosimo u sebi,niko nezna kakav je nas zapravo zivot,niko nezna sta se krije iza osmeha,skupocenih garderoba,kola,ljubavi,prijateljstva...mi vidimo ono sto mi zelimo z nekom delu zivota.

Ako ja vidim prolaznike srecne,bez briga...znaci da je to moja zelja kako bi covek trebao da zivi.Sta je sa iluzijom?Ima sigurno i iluzije,vidimo mozda ono sto u stvarnosti ne postoji...mozda neko ko je nasmejan nije ni srecan?!

Nas ego jako voli sa osudjuje i da igra zrtvu.Uvek mu je neko kriv za njegov neuspeh...da nije bilo ovog onog,da nije uradio tako itd.

Preuzeti odgovornost nije jednostavno....to stepen zrelosti koja nema veze sa godinama.Kad preuzmemo odgovornost za vlastiti zivot mi postajemo svestni kreatori svog zivota.Postanemo svestni,da sve sto nam se desava je zbog nas samih...nasih misli,nasih uverenja...

Do god izigravamo zrtvu osecamo nemoc,strah,ljutnju i bes.Projekcije vidimo u drugima....a zapravo smo ljuti na sebe.

U ljudskoj je prirodi da ogovaramo,to radi nas ego on voli da osudjuje,da se oseca bolji od drugih,da nalazi opravdanje za svoje postupke misleci da su najbolji....

Po meni najvise ogovaraju ljudi koji imaju toliko toga da rade na sebi,da vide u drugima sta jim sve smeta kod drugih.Jer drugi su ogledalo nas samih...ovo kad se shvati prestane se sa ogovaranjem,osobu posmatramo sa razumevanje.Tvrdim,da ne postoji osoba koja ne ogovara jer svi imamo ego..

Uvek su mi simpaticne osobe koje toliko vole i uzivaju da ogovaraju druge i kazu ti na "poverenje"da ne kazete drugima a vec svi znaju...pitam se,kako da se poverim takvoj osobi kad 100% i mene ogovara...secam se jedne recenice od skolske "nesto cu ti reci ali nemoj nikome reci",nemoj nikome reci vec se zna da znaju svi...ogovaranje je jace id cuvanje "tajni"...

Muskarci i zene ne ogovaraju isto....kad sam u zenskom drustvu bila ranije,i sednem na kafu i pocinje ogovaranje devojaka koje prolaze,vidi kakva je...na sta lici,ona misli da je lepa i zgodna... takva druzenja mi nikad nisu bila zanimljiva,jer stvarno nevolim da pratim ko se kako obukao,da bi lecila svoje komplekse...kod muskaraca barem nisam.primetila takvu vrstu ogovaranja.

Vise ogovaranja vise licnog nezadovoljstva.