Niky

Svi mi volimo da se nekome predstavimo u najboljem svetlu.Da svedocimo ono sto mislimo,da je prikladno itd...glumimo,da bi bili prihvaceni.I ja sam to radila iako bi se u tom momentu klela,da ja to neradim da sam uvek iskrena.

Kad sam upoznala momka tj danasnjeg muza....ja nisam tada znala,da se radi o nekome ko ce mi zivot promeniti.Ponasala sam se,sta me briga sta on misli o meni...bila sam ono ko ja jesam.Prvi put,sa sam pred nekim bila ono ko ja zaista  jesam,bez imalo razmisljanjasta ce misliti o meni.Kasnije kad smo vec bili.momak i devojka pitala sam ga a sta ti se to najvise dopalo na meni "zato sto nisi glumila".I tad sam shvatila koja je to SLOBODA,neko te prihvaca upravo takvu nesavrsenu,nema potrebe glumiti da si "savrsen".

To je ogromna sloboda.....naravno,da sam kasnije primetila da oko sebe imam glumce i poceli su da mi se nesvidjaju.Zelim u svom krugu prijatelja isto,da imam ljude pred kojima moju biti ono ko ja zaista jesam...

Jako mi je drago,kad osetim kod ljudi,da prepoznaju moju iskrenost i neosudjivanje.

Ja danas 60% manje osudjujem nego ranije,jos radim ba sebi da taj postotak smanjim.

Biti pred nekim ono ko jesi je SLOBODA. 

Kad citam citate ili cak komentare na drustvenim mrezama primetim,sta kome fali...kako gleda neko iz svoj ugla.Iz par recenica se odkrije mnogo toga o coveku ako se zastane.

Kako svi gledamo,dozivljavamo na svoj nacin...tako i sudimo iz svoje perspektive.Nesto sto ja neodobravam,neko odobrava...neko ko ima ovako misljenje ja drugacije,neko namece svoje jet je uveren da je upravu,ali zapravo nije.

Nepostoji ispravno i neispravno.Jer svi gledamo iz svog ugla...kad to shvatimo,prestanemo odudjivati.

Kazemo ok ja ne bi tako ali ta osoba ima svo pravo,da postupa ili misli kako misli bez obzira sto ja nemislim tako.Jer ona je upravu is svoj ugla.

Zato ja nevolim da namecem svoje niti volim da meni neko namece.Mislim,da niko nema prava na to.Gledam,da se takvih osoba klonim ili ne ulazim u neke dublje razgovore.

Svi smo mi upravu,svako na svoj nacin...i svi imamo pravo na to bez obzira dali.mi gledali drugacije. 

Oni programi one misli sta ako bude...sta ako ne bude tako,brinem,samo da se ne desi to itd sigurno vam je poznato.

Kako uopste verovati u sebe u trenutku kad krenu misli sumlje...jedna misao druga treca cetvrta peta sesta haos u glavi.Razni najgori scenariji koji se jos nisu desili,nase predpostavke najgore.moguce...Kako jih zaustaviti?

Ima u nama onaj glasic onaj sitni glasic koji ga obicno ignorisemo.On se javlja,ako ga cujemo...trebamo obratiti paznju na njega.Sve ce biti dobro,verujem u sebe...znam i verujem svom unutranjem glasu da ce sve biti dobro.Afirmacije...

Verujem da ce biti dobro,osecam da ce sve biti dobro,znam da ja mogu to,verujem svemiru i prepustam mu se...

Koliko puta cujemo da mi je samo ovo,da nam je jos samo ovo...tezimo onoj iluziji kad budemo imali to to to da cemo biti napokon sretni.

Bas nedavno sam cula jednu rec od jednog coveka koji je tako zurio,tako borio da sredi sve to to to...e sad kad imam sve to,treba to odrzavati.Treba da brinem o vecim prihodima...a znam jednog koji ima veliko bogatstvo ali ne uziva.NIKAD u zivotu nije bio sa porodicom na odmoru,na rucku...svako na svoju stranu.Nezna da stane ..jos za necim traga.

Traga za cim?Iluzijom,da postoji taj famozan dan kad ce napokon biti srecan.

Srecan je istinski sretan kad zivi u trenutku,samo postoji u glavi nema "briga"prihvaca stvari kakve jesu tj gleda ih iz druge prespektive.Zna da sve sto ima je SADA,veruje da sve moze,veruje u univerzum da ce mu sve dati sta treba...zna da nijedna materijalna stvar ga nece usreciti ako u sebi nije pronasao srecu.

Pronaci srecu u sebi je nesto tezi posao,jer podlegnemo iluzijama koje se serviraju svakodnevno.Kako ce nas bas to usreciti...kad to dobijemo budemo srecni 2-3dana i ponovo tragamo za necimda nismo postigli taj osecaj i tako u krug.

Zivot je zapravo tako jednostavan nego smo ga mi komplikovali.Da nam nesto treba za srecu.Neki osveste da se vrte u zacaranom krugu pa ga prekinu i pocinju istinski da uzivaju u svakom danu necakajuci taj famozni dan,kad ce napokon uzivati. 

Ego,svi mi imamo ego...ego osudjuje,ego misli da je upravu,da je bolji,pametniji od ostalih...

Drugi ljudi nam sluze kao ogledalo....sve sto vidimo u njima zapravo smo to mi.Nase osude,nase neodobravanje...

Zato svi negledamo na istu stvar.Ego nas uvek uverava da je neko trebao ovako onako bolje itd.Kad gledamo dusom onda razumemo nekoga zasto je tako postupio,neosudjujemo...

Nikad necemo naci mir ili ego ljubavi ako nas bude vodio ego.Nikad!

Naci cemo mir,tek kada budemo na istu stvar koja nas je ranije nervirala gledali potpuno drugacije iz ega ljubavi.

Svi tezimo tom stanju...zato kupujemo,zato mastamo o tom famoznom danu kada cemo napokon uzivati kada nam se sve kockice posloze u zivotu...ali to se nikad ne desi.Zasto?Jer nije svrha zivota u tome...mozda nam neke stvari sluze ali nisu uslov za srecu kao sto nas je ego ubedio

Znate coveka koji je bogat i kaze...nisam srecan?Pobogu zasto?Covek ima sve.Sve da ali spolja.Nije sreca spolja vec iznutra...ali da bi to shvatili treba nam nesto vise iskustva,da bi poslozili neke stvari u glavi zasta sta sluzi i kako se postize sreca.

Ego ljubavi je stanje prisutnosti,prihvacanje sebe bas onakvim kakvim jesmo i prihvacanje drugih da su ono sto jesu.Tome stanju svi mi tezimo ali ne postizemo iz gore navedenih razloga. 

Jos jedna danasnja tuzna prica....otisli ja i brat sa malom u jedan trzni na rucak.

I kako obicno sedimo tamo gde ima igraonica za decu,da maloj ne bude dosadno. Uocili smo dete koje je sedelo u kucici sa rancem.

Kako je moja mala jela smatis bonbone,kazem ja njoj daj decaku jedan...kad ona nece,kaze da dam ja.I ok...pobudim ja njemu.On se sakrije nazad u kucicu Rekoh pustit cu ga,mozda se plasi nepoznatih.

Posle jedno 10 minuta mali izadao iz kucice i kleci na podu,tako se puze i gleda tuzno prema podu.

Pomislih ja dali ceka mamu, nevidim nikog...dali su ga ostavili tu da saceka dok nesto kupe.

Nedugo zatim svrati tata do njega i izgubi se....i ponovo decak puze po podu,tuzno gleda.Pogledao je i mene tuzno,ja i mala mu masemo da bi nam prisao.On samo sedi na podu i gleda tuzno.

Osetila sam tugu,kako je dete zabaceno...podsetilo me na one cigane sto prose.

Pojavi se tata,odveo ga sa sobom...taman kad smo posli ugledah njih u kaficu pored.Tata sa svoja dva druga i dete koje nezna sta bi od dosade.

Nije svako za decu...tata je hteo da pojije pice sa drustvom a mali da se igra tamo sam.Ali mali se osetio ostavljenim i zabacenim. 

Prvi maj praznik rada,vec odavno ne mirise kao dan koji se "ne radi" niti se ga tako dozivljava.

Ja sam 1 maj zadnjih 9-10 godina provodila tako,da sam isla na mini izlet 1-2 dana.

Ove godine nakon duzeg vremena sam kuci,tako se zadesilo da nismo mogli nigde,sto zbog kise i Uskrsa.

Malo mi bilo neobicno,ali sad kad pogledam stvarno nema veze gde si ako se osecas dobro.Nije da nije lepo otici negde,nego taj osecaj moze se postici i kuci.

Prvi maj cu pamtiti po kisi,hladnom vremenu i po osecaju da nije vazno gde si nego skim si,i kako prihvacas stvari.

Do sad u svom gradu nisam primecivala beskucnike,jako siromasne ljude,ljude koji su tuzni...

Kako sam danas bila napolju sa svojom cerkom i pored nas na klupi je sedela jedna starija oko 60godina zena koja je pila pivo.Osetila sam,da joj je malo bilo neprijatno pa ju nisam htela da gledam....smeskala se ona mojoj maloj,kako je crtala na podu kredom...

Nisam je osudjivala,na momenat sam uhvatila njen pogled ka dole na pod,delovala mi tuzno bez obzira sto se je smeskala...

Kad smo krenule rekla sam maloj"reci teti papa"i ona nam uzvrati hvala vam sto ste mi ulepsale dan.

Na momenat sam osetila,kako je coveku malo potrebno da utesi svoju bol.Valjda je osetila razumevanje sa moje strane,ljudsku toplinu...nema cene,kad ti se neko zahvali za tako malo sto mu slucajno ucinio.

Zasto jad...toliko ljudi nosi svoju bol,i boji se u ovom svetu biti neshvacen...mozda bi manje bilo beskucnika,drogerasa,prostitutki,alkoholicara kad bismo nekoga razumeli a manje osudjivali.

Osudjuje nas ego,dusa uvek razume ona zna da postoji razlog zasto je neko takav kakav jeste... 

U aprilu pao sneg...neobicno,ocekivano?Nekome vreme remeti planove,razpolozenje.

Zasto vreme kvari nase razpolozenje?Kvari ako ocekujemo da mora biti kako mi zelimo,ako se neznamo nositi sa situacijama koje nam ne odgovaraju.

Najvise i pricamo o vremenu,kada neznamo o cemu bi onda kukako na vreme,kakvo je...poludela priroda.Nista nevalja,nema zime a paklene vrucine.

Zapravo vreme je izgovor....ako smo dobro razpolozeni vreme nema nikakve veze,mi se u svakoj vremenskoj situaciji snalzimo,prihvatimo i gledamo kako provesti taj dan sto moguce najbolje.

Sigurno pamtite vremena kad vas vreme nije remetilo,verovatno ste bili spokojni sa sobom.

Vreme nema veze sa nasim razpolozenjem vec sa nama. 

Kad posmatram ljude gde rade,primetim dosta koji zrace nezadovoljstvo.Poneki me primami kad osetim,ovaj covek voli svoj posao.Ali zasto je toga manje?

Nauceni smo,da trebamo zavrsiti skolu,da bi "radili bolji posao".E sad kako je na trzistu rada ponekad tesko,mnogi se prihvacaju posla koji ih i bas ne zanima,nego vise iz potrebe.

Razlicite su potrebe...naravno na prvom mestu je plata,staz,da radis nesto,druzenje.

Zasto mnogi ne tragaju za poslom koji vole?Misle,da je to soludo da je zivot tezak,da trebas biti srecan da imas samo posao.Dali misle da njihova masta ili zelja nemoze da se realizuje,sta ce reci drugi.

Zasto se posao u vecini anazra kao nesto sto covek treba da ima ali ne nesto sto zeli.Pa i kad su upitanju veze samo "negde da se uvali"da ne bude nezaposlen?!

Mnogo bi bili priduktivniji kad bi mnogi radili nesto sto vole...ali negde kao da je to masta,nestvarno,nemoguce...radije se drzi "sigurnog"i tako iz dana u dan,godine ...

Srecni su oni koji rade nesto sto vole,tako su produktivniji i ulepsavaju nekome dan,cineci dobro pa makar to bio osmeh. 

Svi smo mi jako pametni.Najpametniji smo onda kad dajemo savet drugima,tad kao da imamo visak hrabrosti pa drugima savetujemo kako i sta da urade.Jer toliko smo pametni a ovaj drugi nije....koja iluzija ega.Mi govorimo nekome iz svoje perspektive.

Ako je neko ima debelu zenu mi ogovaramo,kako je mogao naci bolju.Ako je neko sa pijanicom mi se cudimo,kako je sebi dozvolila nepostovanje.Ako neko nece da radi mi ga smatramo lenim.Ako neko kaze svoje misljenje mi ga smatramo cudnim itd.

Valjda bi svaka punoletna osoba mogla,da pokaze trunka zrelosti nego "solenje pameti".

Zena i koja je sa pijanicom ima svoju pricu zasto....mozda je njezin otac bio pijanica,pa nema drugog modela muskarca,mozda se i ona potajno nada da ce se promeniti...u svakom slucaju nema postovanja do sebe.Ali nemozemo mi njoj sa soljenjem pameti promeniti situaciju.Tek kad ona bude zelela...do god njoj odgovara treba je pustiti.

Zasto mislimo da neko ako ne zivi po nasem.merilu nema svoju glavu?Zar mi mislimo,da smo mi u pravu?Samo zato sto tako mislimo a nemozemo da dokazemo?!

Pomoc se nepruza onome kojo ne trazi.Svako ko je trazio pomoc,dobijo je. 

Ranije sam mislila,da je siromasan onaj koji nema sta da jede,obuce,nema osnovnih materialnih stvari,nema kupatilo itd.

Danasnje siromastvo se razlikuje samo po jednoj stvari....ljudi imaju to sve,cak imaju i pametni telefon,kola,obuku i nike patike,trenerku ali su siromasni.Zasto?Neko bi rekao to je srednji sloj...Nije!

NIJE...ova grupa ljudi nemote da prezivi od svog rada.Oni rade i vredni su ali nisu dovoljno placeni.Ova grupa ljudi je jako prisutna.Zasto?Jer zive u "vremenu koje vise ne postoji".Ova grupa ljudi koja je vecinska ubedjena je,da je njen osnovni zadatak negde se zaposliti i biti do.penzije.Veruje,da je to ispravno i nada se da ce biti jednog dana ono vreme koje je proslo,da ce moci da zivi od svoje zarade.Ova grupa ljudi zivi u proslosti,pamti kad je radnik bio zasticen,imao prava....na bogate gleda kao zlikovce,zrtve,nepravdu...tesi se govoreci "da je novac los"jer bogatstvo je prokleto.Kao da je usao Djavo u coveka.

Ova grupa ljudi najvise veruje u boga.Koje drzave najvise se mole?One koje su siromasne.

ALI oni su ubedjeni,da sam ako se muce na zemlji da ce jih bog pogledati.

Na nama je,da promenimo razmisljanje kako bi se izvukli iz siromastva.Oni koji su  ovo shvatili nisu siromasni. 

Danas sam po prvi put istinski videla svoje brige.Ranije sam se nesvesno brinula a da nisam tacno znala za sve sta.I kad sam videla brige svoje rekoh stvarno jih ima puno....Brige su kao neki znak odgovornosti.Tako smo vaspitani ako brines onda si "odgovoran".

Stvari se uvek nekako rese....mozda ne uvek kako mi zelimo,Ali zasto brinuti?Misleci da stvari drzimo pod "kobtrolom"da smo "odgovorni".

Brigama nema kraja....pozavidim ljudima koji "ne brinu"ili mi samo tako deluju.Pozavidim deci narocito manjoj sto znaju uzivati u trenutku,za njih ne postoje brige oni se prepustaju svakom trenutku.

Briga nam oduzima biti prisutan u trenutku,jer nase telo je sada tu a mozak ko zna gde.

Vec sam pisala o tome da mi nismo telo. Da smo bice u telu koje zapravo nikad ne umre.Imamo um imamo duh....a ko smo onda mi?

Mi smo svest.To smo mi.Mi smo onaj deo sto posmatra, sto razume, prihvaca, shvaca itd. Svest smo mi.

Posto smo na pocetku revolucije duhovnosti.I prvi put se susrecemo sa tim pitanjima a ko smo zapravo mi.Danas se sve vise ljudi budi. Znajuci da nisu dosli na ovaj svet samo placati racune i umreti.To nas je dovela svest.

Mi imamo dva dela u sebi um i duh i naravno telo.Svako od njih nam sluzi.A mi smo onaj deo sto posmstra,sto vidi spolja...svest.Zato nam se desava kad nesto osvestimo da nam je kristalno jasno,kockice se posloze.

Do tog dela dolazi kad se um i duh usklade.Svesti nisu iste,mogu da budu ali nemora da znaci.Ako smo svestni nasa svest raste iz dana u dan i tako napredujemo.Bogatiji smo,a to dusa zeli.Ona zeli iskustva.

Dugo smo se bavili mnogim stvarima kao sto su hemija,tehnologija,medicina itd ali zaboravili smo se upitati ko smo zapravo mi.

Tek smo na pocetku odkrica....bice revolucija kad napokon  veca masa odkrije. 

Neretko cujem kod zena ovu izjavu "promeniti ce se on,..."U ovo najvise nade polazu zene,barem koliko ja primecujen.Kad sam sa nekom na kafi i kad prica o problemima sa deckom ili muzem;kolika nada u ocima ili pre uteha "valjda ce se jednog dana promeniti kad...hm kad?Kad se vencamo? Kad budemo za sebe? Kad budemo imali dete?jos jedno dete hm mozda sina?Hm da promenit ce se kad odemo od svekrve..itd.

 I vidim ocaj i nadu u istovreme...trazi potvrdu od mene "da promenit ce se".Nekad stvarno neznam sta da odgovorim...jer ja neverujem u promene.

Razumem ja te devojke i zene...ali postoji jedno jako bitna stvar,da se niko ne menja radi nekog vec radi sebe.Zabluda je ako neka devojka misli da ce se neko promeniti radi nje,nece...takav je kakav je u tome je poanta prihvatiti ga kakav je ili ostaviti.

Onda vidim kad se "navodno promene"te zene toliko hvale i velicaju njegovu promenu da pomislim dali stvarno veruju ili zele da veruju.Naravno,ta iluzija traje kratko i tako u krug...ona zvoca ob se pravda..pa se "promeni"pa ponovo po starom i tako se vrti zacarani krug.

Onda vidjam brakove gde je mama bitna....vise slusa mamu nego zenu. I zena se nada kako ce jednom shvatiti da je odrastao i da je ozenjen,da mu sad netreba mama...

I onda ja razbijem zabludu...nije ljubav sve sto vidis.A nekad sam verovala da je sve ljubav,valjda sto ja nisam htela pristati na bilo sta.Bolje biti sam nego bilo skim.